Nekoliko puta sam pisala o onima koje čitam.
Bitna mi je poruka. Jasnoća. Da je srce u skladu sa razumom. Sve da je uokvireno vjerom. To je ono što mene kod slova privlači.
Mlada sestra, koju sam jednom vidjela očima, a dušom osjetila njene poruke i pouke toliko puta da ne znam broj... Mnogo je mlađa od mene, ali me puno toga naučila stihom. Zbog nje, i sličnih njoj, volim stih. A ne volim ga zbog drugačijih. Ona je svoje bilješke o vremenu, duši, srcu... nazvala obrisima. Ja ih, s razlogom, i subjektivnim i objektivnim, zovem tragovima.
Sjećam se, pitala me neke godine, da li da piše. Šta mislim o njenom napisanom radu. Aman! Kao da i ja nisam od onih koji tuđom kompetencijom mjere svoju nekompetentnost! Ali, bilo mi je drago da me Gospdar počastio prilikom da joj kažem da jedva čekam svako njeno buduće slovo. I zaista, ispisala ih je mnogo. Nikad više nismo pričale, ili pisale. Ali su se moji osjećaji u zraku prepoznavali u njenim slovima na ekranu. Molim Allaha da ubrzo u rukama listam njenu knjigu!
Evo, pa vi recite da nisam u pravu:
Pismo XVI, tebi koja si domaćica
Kažu,
Danas svašta kažu.
Pa prstom u tebe upiru,
Iza leđa šapuću,
Muku svoju muče,
Zašto te rijetko viđaju van kuće.
Pa govore i ono što jest,
I ono što nije,
Ne znaju da tako lijepa tajna iza tvojih zidova se krije.
Tajna koju oni gaze,
Kada na tvoju poslušnost ne paze,
Oni koji znaju samo za dunjalučke staze.
Nisi ti osuđena da tamo boraviš,
Ti si samu sebe "osudila",
Jer samo želiš biti pokorna.
Mužu polušna,
Prema djeci svojoj nikada ravnodušna.
Ne daš ti da tuđa ruka njihove uvojke mazi,
Ne daš ti da drugi se o njima brine,
Ne daš da drugi njih pazi.
Želiš ti,
Da ih odgojiš,
Da ih nahraniš,
Da ih prvim obavezama naučiš.
Hoćeš ti da se namučiš,
Džennet da zaslužiš.
Tajna nije,
Da si možda školovanija od njih,
Možda moderna nisi,
Ali kako i da budeš kad zamotana ti si.
Ne mari.
Jer ni za tvoje suze niko od njih ne mari,
Samo oni žele da ti se srce pokvari,
Pa da i ti poželiš od dunjaluka više,
A soba nikada nije bivala tiše,
I svojom kraljicom te zvala.
Koliko si samo suđa oprala,
Tepiha usisala,
Da bi tvoja kuća mirisom odisala.
Koliko si samo sebe dala,
I sad su kao oni veliki,
A ti si jadna i mala.
Jer zaposlena nisi,
Jer dostupna muškom oku nisi,
I samo zbog toga njima jadna ti si.
Vukovi te žele,
A ti njih žališ.
Ti samo hoćeš svoje snove da ostvariš,
Pa nemoj da te boli ako te ne vole,
Bitno je da te On voli.
A to što oni o tebi misle,
Oni razmišljaju samo kad ih stisne,
U grudima,
Jer ni s kim nije teže nego s ljudima.
A i kada bi se zaposlila,
Ne bi im ugodila,
Jer niko njima ugodio nije.
I tajna se tvoja krije,
Tu oko stola tvoga,
Kada tanjire spuštaš,
I supu sipaš,
S bismillom.
Edina Nuhanović
Kažu,
Danas svašta kažu.
Pa prstom u tebe upiru,
Iza leđa šapuću,
Muku svoju muče,
Zašto te rijetko viđaju van kuće.
Pa govore i ono što jest,
I ono što nije,
Ne znaju da tako lijepa tajna iza tvojih zidova se krije.
Tajna koju oni gaze,
Kada na tvoju poslušnost ne paze,
Oni koji znaju samo za dunjalučke staze.
Nisi ti osuđena da tamo boraviš,
Ti si samu sebe "osudila",
Jer samo želiš biti pokorna.
Mužu polušna,
Prema djeci svojoj nikada ravnodušna.
Ne daš ti da tuđa ruka njihove uvojke mazi,
Ne daš ti da drugi se o njima brine,
Ne daš da drugi njih pazi.
Želiš ti,
Da ih odgojiš,
Da ih nahraniš,
Da ih prvim obavezama naučiš.
Hoćeš ti da se namučiš,
Džennet da zaslužiš.
Tajna nije,
Da si možda školovanija od njih,
Možda moderna nisi,
Ali kako i da budeš kad zamotana ti si.
Ne mari.
Jer ni za tvoje suze niko od njih ne mari,
Samo oni žele da ti se srce pokvari,
Pa da i ti poželiš od dunjaluka više,
A soba nikada nije bivala tiše,
I svojom kraljicom te zvala.
Koliko si samo suđa oprala,
Tepiha usisala,
Da bi tvoja kuća mirisom odisala.
Koliko si samo sebe dala,
I sad su kao oni veliki,
A ti si jadna i mala.
Jer zaposlena nisi,
Jer dostupna muškom oku nisi,
I samo zbog toga njima jadna ti si.
Vukovi te žele,
A ti njih žališ.
Ti samo hoćeš svoje snove da ostvariš,
Pa nemoj da te boli ako te ne vole,
Bitno je da te On voli.
A to što oni o tebi misle,
Oni razmišljaju samo kad ih stisne,
U grudima,
Jer ni s kim nije teže nego s ljudima.
A i kada bi se zaposlila,
Ne bi im ugodila,
Jer niko njima ugodio nije.
I tajna se tvoja krije,
Tu oko stola tvoga,
Kada tanjire spuštaš,
I supu sipaš,
S bismillom.
Edina Nuhanović
Više njenih stihova i tekstova možete pročitati na njenom FB-blogu:
Nema komentara:
Objavi komentar