Odoše sutra hadžije... Mubarek da im bude. Kabul da im bude. Allahumme amin. Ko god da ide, hairli neka se i vrati. Ja znam ko s njima neće, ovaj put, a samo Gospodar odlučuje koga će zvati.
Hvala Allahu na svakom stanju!
Nego, ponukalo me ovo vrijeme telbije na razmišljanje...
"Lebejkellahumme lebejk... lebejke la šerike leke lebejk. Innel hamde, we ni'mete leke wel mulk, la šerike lek!"
"Odazivam Ti se, Gospodaru, odazivam! Odazivam Ti se, Ti nemaš sudruga! Zaista zahvala, blagodati, i vlast, Tebi pripadaju, Ti nemaš sudruga (ništa, niko Tebi ravan nije)"
Ima muslimanki koje žive na planini. Nemaju kaput. "Ne treba im, za žene je kuća."
Osim kad čiste snijeg oko kuće, tri puta dnevno...
Ima muslimanki, nemaju čestitih čarapa. Nose od muža, one sa pijace, pet za 4 marke. Nekoliko godina. I više. Šta će im bolje čarape, kad nemaju uz šta upariti?! Onda bi tražila i kakve cipele, da ne hoda u klompama i ujesen. (Desetogodišnje klompe, sa iskustvom, ako ko hoće mijenjat' za čizme bez iskustva.)
Ima muslimanki, kad vidi deset maraka, žao joj razmijenit' da kupi hljeb, kao što je nama, jugoslovenskoj čeljadi, bilo žao otvorit i pojest prvu i jedinu čokoladu iz Trsta.
Ima muslimanki kojima su suknje s pijace starije od njih. I bluze od strine Deverlije, koje je baš mislila bacit kraj kontejnera, "možda nađe neko kome treba".
Ima muslimanki koje od jednog ručka prave dva-tri, i tako godinama.
Cijepaju, kopaju, muzu krave, kupe pokošenu travu, hrane koke, kreče zidove, peru tepihe (svoje, rodbinske i tazbinske), idu na roditeljske sastanke i informacije, nadomještaju hudom mužu kad nema za račune platit od ono malo hedije što od nekog dobiju u toliko vremena... a sve pod hidžabom, ili nikabom, dok je "njemu" vruće. Ili hladno. Onom istom koji ju nikad nije odveo na neki ručak, negdje, a ima se gdje. Ne može, "fitna je".
Neke od njih su kao mehr tražile hadždž. Šta sad, ako se rastane, pa joj tada i "dadne hadždž", nema više mahrema s kojim bi išla... A ako ne dadne, hmmm... nije se ni nadala, osim prvih deset godina...
Čuj, hadždž kao mehr!?
Ne podrazumijeva li se da je obavezan, i on sam, da ga obavi samo ako ima mogućnost? A ako ima mogućnost, nije li dužan i tebi da omogući? Kad je hadždž postao mehr??
Ne znam. Valjda onda kad su neke muslimanke makar podsvjesno "dokučile" da je jedino visokim mehrom moguće zazvati ozbiljnost i odgovornost. To ono prije nego su shvatile da čovjek koji ima mogućnost da takav mehr isplati, a ne zanima ga da se ovoj dužnosti odazove, jednako tako nije zainteresiran za izvršenje dugovanja mehra. Ko se ne boji Allaha, ni policije neće, sigurno.
Mooožda, samo možda, ustručavao bi se kakve dobre punčeve čizme u zadnji trap, koja bi ga sustigla eventualno. Ili šurjakove prijateljske pesnice u nosić, za uspomenu i dugo sjećanje... Ali ne, mi velija nemamo, ili imamo kao i sliku Kabe na uredno okrečenom zidu. U plavo. Simbolično. (Išćeš hadždž? Jel' de, ovaj zid plav k'o šljiva?) Mi smo "predobre muslimanke" da primijenimo i iskoristimo instituciju velija. Zaštitnika. A i oni se satraše, vala, da budu ono što bi trebali bit'...
Dakako, ima i potpuno drugačijih muslimanki. I one su većina, bar koliko ja znam. Hvala Allahu. One imaju sve što ove spomenute sanjaju. Imaju i hadždž. Imaju i stav. No, sada nisu objekt razmišljanja.
Šta sam ono htjela reći napismeno?
Da!
Najgluplja rečenica po mom mišljenju (jer otkriva toliko o nama, koliko i same sebi krijemo): "Šta će ooon, on bi se ženio sa drugom, trećom, a ni meni još nije hadždž uplatio. Nema. Ne može. Kao da je to samo tako...", kaže jedna od žena koje hodaju bez pristojne (čitaj: čitave) potkošulje. Valjda imanje potkošulje nije pokazatelj imanja mogućnosti. Jer se mogućnost, valjda, ne primjenjuje na one za koje su zaduženi da ih imaju (mogućnost), ako misle imati one (žene) za koje trebaju imati mogućnost. I za jednu i jedinu.
Ne, mi smo "saburli". "Bolje od boljih", muslimanke samo takve, pristajemo na sve (ne)opcije koje se mogu naći u (ne)islamu. Sve dok mu se, anamonjemu, ne otme uzdah na kakvu, nekakvu, bilo kakvu, samo da nije ona s početka priče... makar bila izmišljena. Virtualna. Makar to bio komšija pod ženskim imenom. Haj' šta fali... Kad ostari, otići će na hadždž. Oprat se od grijeha. Djeca će ga poslat. Pa ja! Nije ih džabe "rodio", i hranio, pazio, odgojio, čuvao,... u liku matere im. Da djeca ne pomisle da je papučar.
U svijetu u kojem su muslimanke sebi dozvolile da im lezihljebovićki bezhljebaš priča o neostvarenoj ljubavi, isti onaj tip koji nema ljubavi ni za vlastitu djecu, zahtijevajući od žene da mu kuha kahvu i ne gleda u monitor dok se on balavo kezi na "ljubav u eteru", sve je moguće. I to da najbolje žene, umjesto da odgoje najbolje ljude, odgoje manijake. One iste, koji će tek tako i sam šehadet podrediti svom nefsu.
Da nas Allah sačuva od toga da nikad srcem ne izgovorimo telbiju. Iskreno, prema samima sebi. Duboko. Svjesno. Nema nama hadždža, sve dok ne prestanemo lagati sebe, i dok god gradimo krovove, a ni temelja nema... Nema nama hadždža, takvima, makar tavafili oko Kabe svakog zul-hidždžeta.
Čast, život, imetak jednog muslimana/ke su svetiji od Kabe, u Mekki, na dan Arefata.
Kabu mnogi nisu, ili neće obići. Nemamo mogućnosti.
Insana do sebe možemo svi obići. ne korša ništa, osim malo iskrenosti, i manjak kibura. "Izvini" je golemo. Veće od Dunjaluka. Iza njega su vrata mnogih početaka. Ako Allah da.
Nema komentara:
Objavi komentar