Kad pomislim da sam najbolja, znam da je to znak da nisam baš dobra.
Prvi simptom samozadovoljnosti jeste da insanu ne smeta sve što treba da
mu smeta. Kao, šta prašina može vjetru? Kao, šta će oblak Suncu? Ono,
kad nam golemo nešto “i nije baš nešto”, jer je pri nama. Kao, otopit
će se led sa vrela srca…
Imati nadzor nad sobom je najteže. Nad voljom srca. Odlučno kažemo
“ne” postupku. Odlučno kažemo “ne” približavanju onome što vodi
postupku. Ali, želji srca nikako da stanemo ukraj. Kao da ona nije sjeme
iz kojeg niče svaka grana stabla težnji čovjeka…
Jednom sam slušala neku pripovijest: Navodno, neki je mladić, koji je
bio muzičar, doš'o tobe. Pokajao se od grješnog života, i krenuoPutem
Istine. Tu on osjeti da ga u srcu zagolica da oćejfi kao nekad, kad god
bi čuo muziku. Ono, da oćejfi kako se ćejfi uz tu muziku. Tada je
odlučio da ode na hadždž, da pokuša očistiti srce od grijeha. Kaže,
otišao je 7 puta na hadždž (jamda neki parajlija bio)- Kaže, tek nakon
sedmog puta mogao je proći pored kafane u kojoj trešti, a da ne poželi
malko zagrliti harmoniku. I ostala grljenja.
Bezbeli je pisac htio reći da je potrebno da zagađena voda proteče
određeno vrijeme preko kamenja od izvora do ušća, kako bi postala pitka.
Koliko godina islama je meni potrebno da mi prestane u srcu škakljanje raznih “hajd’ šta fali malo”? A tebi?
Koliko vremena treba uz namaz, post, zikr, Kur'an, da nam prestane
biti lak za nokte vrhunac duhovnog ispunjenja, da prestanemo, jer nam
smeta abdestu, izmišljati fetve i razne pripravke? Koliko vremena nam
treba da shvatimo da nije sporno to što griješimo, i da smo svi u tome
gotovo isti, već je belaj to što naša srca imaju potrebu da haram bude
halal? Kada ćemo izviriti ispod pokrivača svih naših istina, i
pogledati u oči sami sebi, onako, ljudski, spremno da kažemo: “Da, islam
je potpun, ali ja nisam. Moja nepotpunost ne skrnavi potpunost islama.
Niti potpunost islama umanjuje moju nepotpunost. Ja nisam islam, samo
sam sljedbenik u onome u čemu slijedim, onoliko koliko slijedim.”??
Je li toliko teško priznati da je svojstveno čovjeku da se bori sa
svojim nefsom, da pokušava istome da ugodi, ali da je totalno neljudski
nefsanske “fetve” zvati islamskim? Valjda želimo sebi biti bolji nego
što jesmo. Sakriveni u skrivene čežnje srca, otkrivamo stanja našeg
imana. Iman je da svjedočiš da je Istina – Istina, pa i kad nismo
ogledalo iste. Čovječanstvo može bez nas. Bez islama ne može. Zato je i
spuštena Objava, koju bi mi, da se nas pita, nekako malo drugačije,
makar u skraćenoj verziji ukoričili. Neuzubillah. Mada, na jeziku to ne
zvuči tako. Slabost duše je od insanluka. Varanje sebe je od lopovluka.
Nesretni smo jer i onda kad uspijemo prevariti druge, ne uspijevamo
prevariti sebe. Mi znamo ko smo, jer… u sebi se krijemo.
Reci: To je pogrešno!
Reci, pa makar to radio.
Ako ne budemo, bit će nam kako jeste; sve u laž sakriveno.
Nema komentara:
Objavi komentar